Došo Goran Ivanišević u birc, popio nešto, ono, pivu, sok, vatever, dođe konobar naplatit, ovaj nije imao sitnog i da mu novčanicu od 500 kuna. Konobar uzme i ode. Ode do blagajne, nešto prtlja, uzme neke boce, odnese ih drugim mušterijama, nekome nešto naplati i tako, šeta on po bircu neko vrijeme, radi svoj posao, a Goran gleda li ga gleda. I okej, ima čovjek para, 500 kuna ni simo ni tamo, ali ipak je malo glupo da ga ovaj oženi za toliko. I prođe nekih pet minuta, možda i više, i ustane on i dođe do momka i kaže, "čuj, ja sam tebi dao 500 kuna, sad, znam ja da imam para, ali ipak malo je glupo da uzmeš i ništa ne kažeš a ja gledam i čekam i ne znam oćeš il nećeš..."
A konobar ga pogleda u oči, tutne mu u ruku već pripremljen kusur i izgovori: "E sad znaš kako je meni dok te gledam kad igraš."
A inače, glede mede i onih majki, kćeri, policajaca i zatvorenika, ja sam to riješio nekih tri puta. Prvi put mi je trebalo pet minuta. Drugi put dvadeset. Treći isto negdje dvadeset. četvrti sam odustao nakon tri jer mi se više nije dalo. Dakle, čak i ako ste to riješili jednom, to nije garancija da ćete opet
