malo humora [vicevi]

Hamenaglar · Unread post by **Hamenaglar** » 14 May 2007, 22:24

a vidio sam to vec prije, dok je fizika 1 haracila mojom generacijom, ali je svejedno smjesno.

lurko · Unread post by **lurko** » 15 May 2007, 17:44

Bračni par ode u IKEU i kupi ormar. Potom muž ode na posao, a žena odluči sama složiti ormar. Rečeno-učinjeno! Kad je ormar bio gotov, žena ga ponosno promotri sa svih strana, a u tom času prođe ulicom tramvaj. Kako je stan bio na prvom katu u staroj kući, od vibracija se vrata ormara sama otvore....
"Hm, morat ću učvrstiti sve vijke", pomisli žena i da se na posao. Kad je završila, stane pred ormar - ljepši nego ikada - kad opet prođe tramvaj i vrata ormara se opet uz škripu otvore.
"Kvragu!" vikne žena i odvijačem stegne sve vijke do kraja i više od toga.
"Probaj se sad otvoriti" ukori ormar. Prođe jos jedan tramvaj i "hop!" vrata se opet otvore!
Žena, sva uzbuđena i jako ljuta nazove IKEU!
"Sramota! Kakav ste nam to ormar prodali!"
Servis u IKEI odluči pomoći i poslati jednog stručnjaka. Pola sata kasnije on stigne - u radnoj odjeći, s natpisom IKEA na prsima.
"Gdje je ormar?" upita ženu. "Vi ste ga sastavili?" nastavi, tonom koji jasno govori što misli o ženama - majstorima u kući. Popravi sve vijke i spone, stane usred sobe, pokaže na ormar i rece "Evo!". Uto ulicom prođe tramvaj i "škriiip" - vrata ormara se opet otvore!
"Nevjerojatno!" veli majstor! "to još nikada nisam vidio!".
Baci se na posao i sve jako dobro provjeri i učvrsti. Opet prođe jos jedan tramvaj i vrata se još jednom sama otvore!
"Pa to je neviđeno!" veli majstor iz IKEE. "Znate što, gospođo - ja ću ući u ormar, zatvoriti vrata i vidjeti kad se vrata počnu otvarati gdje je zapravo problem!" . Tako i napravi...
U taj se čas kući vrati muž s posla.
"Oh - složila si ormar, draga!" veli muž, ode do njega i otvori vrata...
IKEA majstor stisnut u ormaru blijedo ga pogleda i reče:
"Gospodine, vi mi nikada nećete vjerovati, ali ja ovdje samo čekam tramvaj!"

Unread post by **Xaotix** » 12 Sep 2007, 17:22

What would happen in a battle between an Enterprise security
team, who always get killed soon after appearing, and a squad of
Imperial Stormtroopers, who can't hit the broad side of a planet?
-- Tom Galloway

Unread post by **Xaotix** » 17 Sep 2007, 23:33

Ovo je navodno napisao jedan gimnazijalac iz Beograda

*Napomena pošiljaoca pre nego počnete da čitate ovaj pismeni zadatak
Vladimira Ševe (pisan 12.10.1997.) - teme na pismenom su bile:
- "Koštana"
- "Svetlosti nesta, prestadoh da čitam i tuga me obli: opet živim"

ĂÂ eva je izabrao ovu drugu...

Gledam, al' oči su mi sklopljene.
Osećam miris sveže lakiranog drveta.Pomislih kako je moj mrtvački sanduk prilično dobar za pare koje sam dao.
Da, konačno sam umro.
Slusam popa koji nariče i decu koja se deru: "Kuku! Strikooo!" Odlučih da se malo prošetam, da vidim je l' mi baba Bosa došla na sahranu. Začudio sam se kad sam shvatio koliko se lako krećem. Moram priznati da sam zadovoljan.
Sahrana je prilično dobro uradjena. Mile, prvi gučevački trubač sa
svojim bleh orkestrom dobro je obavljao posao. Svinja se okretala na ražnju, dok se moj pijani zet valjao u blatu. Baba Stana je sa dedom Milojicom zamišljeno gledala u moj grob i uzdisala.
Počeh da vičem: "Šta kukaš stara, nije Omoljica mrtav, opet živim",
ali se setih da ne može da me čuje. Pogledah jos jednom moje sirote unučiće i pomislih:
"E deco, deco, ko je vas poznavao ni pakao mu neće teško pasti."
Osetih u tom trenutku kako me nešto vuče na gore: "E pa dodje vreme da se rastajemo". Putovao sam, mogu vam reći, dobrih pet sati. Na vratima raja stajao je Sveti Petar. "Zdravo Petre, pa dodje vreme da se i mi ispričamo".
Petar me je mrko gledao, ali konačno prozbori: "Ne piše ti se dobro, Omoljice, puno si grešio. Bog te čeka." Priznajem, malo sam se uplasio, jer ovo mi je, znate, bio prvi susret sa Bogom, a to nije mala stvar.
Ćutim ja, ćuti on. I tako ćutimo mi jedno pola sata i konačno se odvažih pa rekoh:
"Dobar dan, Bože!".
Opet ćutimo, a mene već počele i noge da izdaju. Znate, ne umire čovek svaki dan. Konacno Bog popravi kravatu, promeškolji se malo na svom oblaku i rece: "Kazi Omoljice."
Ovaj govor sam prilicno dugo spremao pa sam rešio da mu kažem sve od prve do posledje reči: "O Boze, vladaru carstva nebeskog, Ti koji nebom hodaš, Tvorcu mog psa Marka, sinova Mirka i Žuje, baba Bose i deda Radovana, mog kuma Spasoja i izvinjavam se ako sam nekoga u svoj brzopletosti zaboravio da spomenem..."
Tu stadoh i primetih da se zbunio. Zamislite - Bog tako veliki, ja
tako mali, pa se zbunio preda mnom. Medjutim, našao je nekako prave reci, pa rece:
- Jesi li ti Omoljice pročitao "Koštanu"?
- Nisam - velim ja.
- A jesi li, Omoljice, primetio da svetlosti nesta?
- Nisam - opet ću ja zbunjeno.
- Da li te tuga obli, Omoljice?
- Ne Gospode - rekoh - a zašto?
- Zato što je to, Omoljice, tema ovog pismenog zadatka, i bojim se da
si promašio temu.
Bog je moćan - pomislih u sebi...

Dobio je 5!
I zaslužio!