Virtualna stvarnost ili...

[buco]

Virtualna stvarnost ili...

«Dobar dan! Stvarno više ne znam što bih s ovim računalom. Kad god ga popravite radi mi par dana i opet moram kod vas!» rekao je Martin serviseru.
«Čudno računalo?! Dali vi zaista ništa ne dirate? Ne mogu više vjerovati da se samo tako kvari!»
«Kad god ga uzmem od vas, radi par dana dobro a onda kao da 'poludi'?! Počne se nekako neobično ponašati i pozivat na 'čat' neke meni potpuno neobične osobe. Što je najčudnije ja uopće ne instaliram takve programe, oni me već poodavno ne zanimaju!»
«'Ne instaliram takve programe'?! Na što ste mislili?»
«Pa na te programe za čat, na to sam mislio?!»
«Hoćete reći da se oni pojave niotkud, tako, sami od sebe! Do sad sam svakakvih stvari čuo ali baš toliko da me zezaju… Malo ste pretjerali!» ljutito će serviser Martinu.
«Ali ja vas ne lažem, stvarno je tako. Želio bih i ja da moje računalo radi kako treba ali eto, što ću!»
«Žao mi je ali to vam ne mogu uzeti kao reklamaciju jer to što vi pričate je nemoguće! Platite li, ponovo ću ga pregledati?»
«Onda ništa, baš i nisam pri novcu. Doviđenja!»

Došavši kući ostavio je računalo u sobi i negdje izašao.
Vrativši se kući predvečer, nešto ranije nego uobičajeno, pogledao je film na TV-u a zatim otišao u sobu.
Sjeo je kraj stola gdje je bilo računalo i mislio se dali da ga uključi ili ne.
Uključio ga je, ionako nema što izgubiti. Odmah nakon pokretanja OS-a
uključila se aplikacija za čat i zazvonilo je zvono.
Martin nije znao što da napravi, dali da ipak proba odgovorit ili? Odlučio je odgovoriti.
Prihvativši poziv, začuo se glas nepoznate osobe.
«Napokon Martine da i ti više odgovoriš!»
Martin je bio poprilično zbunjen ali to ga je brzo prošlo. Nekad se on dosta koristio tim programima i gubio vrijeme brbljajući na mreži.
«Izvinite, s kim imam čast pričati ?»
«Kako s kim?! Sa mnom!»
«Ozbiljno vas pitam, tko ste vi?»
«Mislim da mi je naziv… Da, CMX-31 –AZ! Jeli sad sve uredu?»
«Stvarno mi je dosta šale!» Martin isključi poziv i zatvori program za čat.

«Ima danas svakakvog svijeta. Svakom danas daju računalo i nema pametnijeg posla već dosađuje ljudima po mreži.» mislio se Martin.
Pokrenuo je aplikaciju za pregledavanje slika no umjesto nje uključila se ponovo aplikacija za čat i opet je zvonilo zvono na poziv.
«Gle, sad opet! S tim računalom, stvarno nešto nije u redu.»
No nakon kraćeg razmišljanja odlučio je da se ponovo javi na poziv.
«Martine zašto me izbjegavaš? Samo želim s tobom biti, kako vi to kažete … prijatelj! Da tako nekako.» čuo se glas s mreže.
«Želiš li mi biti prijatelj onda se predstavi, da znam s kim pričam!»
«Izvini! Ja sam Pora, jeli sad sve uredu?»
«Pora?! Odakle si ti, mislim otkud zoveš ako se može znati?»
«Kako otkuda zovem?! Valjda sa intergalaktičke mreže! Odakle bih mogla?»
Pora će Martinu pomalo ljutito.
«Eh! S 'intergalaktičke mreže'?! Ovo ti je dobar štos. Stvarno, otkud zoveš?»
«Ti meni ne vjeruješ? Zovem s intergalaktičke mreže! Zar me ne poznaš više?! Uključi sliku, nećemo se valjda koristiti samo glasom?!»
«Ako mi ne kažeš otkud zoveš ja ću odmah prekinuti! Kakvo ti je to zezanje s slikom? Moje računalo je staro i ne može baš najbolje raditi video čat.»
«Rekla sam ti da sam na interglalktičkoj mreži! Nije mi jasno to s računalom?! Kako to misliš staro i to 'video čat', što je to?» Pora je bila već pomalo nervozna.

«Interglalktička mreža. Što je sad pa to? Kakve su to sad šale? Ti novi klinci svakakvih štosova se sjete. Ma gdje su mene samo našli zezati. Izgleda da mi se uvalio kakav virus u računalo ili tko zna što još. Možda će biti najbolje da kupim novo ali sad baš i nisam pri novcu, nemam čak ni za popravak ovog a kamoli kupnju novog. Da vidim što će biti, kakav je to program u mom računalu.» mislio se Martin.
Nikako mu nije išlo u glavu otkud je to pokupio u računalo.

«Gle Pora, staro je i nije sposobno za brži prijenos podataka. Slika bi mu išla presporo čak i ona najjednostavnija. Što je to intergalaktička mreža? Jeli to neka nova šala, ili … što bi to bilo i tko si ti zapravo?»
«Čekaj, da pregledam to tvoje računalo. Nisam čula da postoji toliko sporo računalo, još od onih zastarjelih s binarnom logikom, ali to je bilo jako davno?! Naravno da nije šala ta intergalaktička mreža, zar ne vidiš da funkcionira? Jest da ima još nekih sitnica za dotjerati ali eto, radi!»

U Martinovom se računalu pokrenuo neki program s nekim čudnim znakovima i kao da je radio neke testove. Martin je pustio da to radi nije isključivao računalo.Bio je prilično uzbuđen, jer tako što mu se još nije dogodilo.
«Pora tu mi je na računalu pokrenut neki program, jesi ti to uradila?»
»Da! Pusti ga neka završi dijagnozu da vidimo gdje je kvar. Čini mi se, bar za sad, da ti imaš neko vrlo neobično računalo. Takvo što ja još nikad nisam vidjela?! Neobično, podsjeća na one stare binarne mašine!»
«Naravno! Ne razumijem kako to misliš 'one stare binarne mašine'?! Sva su računala takva, jel imaju neka druga?»
«Analiza je gotova. Ili sam ja skroz luda ili ti imaš neki muzejski primjerak binarnog računala!» reče Pora i nasmija se.
«Bit će ovo drugo, kad nemam novaca za ništa bolje pa mi i ovo mora biti dobro. Rekao sam ti da ne može raditi sa slikom, vidiš i sama.»
«Dobro staro, ali ovo tvoje je starije više tisućljeća?! Gdje si samo to uspio nabaviti? Kad to kažem mojim prijateljima misliti će da ih zezam.«
«Nemoj sad pretjerivati, nije baš toliko staro!» Martin je utekao smijeh.
«Pričekaj malo, sjetila sam se kako ćemo stvari popraviti. Imam tu neke dijelove pa ću ih instalirati na to tvoje praračunalo.«
«Instalirati?! Ti živiš tu negdje blizu? Znao sam ja da je to neka dobra šala ali nema veze.»
«Pa nisam baš toliko blizu! Zar je potrebno biti blizu da bi se instalirale nove komponente? Martine, ja tebe sve manje razumijem što više pričamo. Ti kao da si tko zna otkud. Nema veze, pričekaj trenutak i kad budeš čuo zujanje ti resetiraj sustav.»
«Dobro, baš me zanima što je sad na repertoaru?»

Nakon manje od minute računalo se počelo jako neobično ponašati i odjednom se začulo zujanje. Resetirao je računalo i tek tad je uslijedilo pravo iznenađenje.
Svi znakovi su bili potpuno nerazumljivi ali se uz zvuk pojavila i slika.
«Znači ti si Martin?!» reče zbunjena Pora još više zbunjenom Martinu.
«Što je to, kakva je to šala?! Jeli to neki lik iz SF filma? Pora molim te, prestani se više sa mnom šaliti, isključiti ću računalo!»
«Mora da je neka greška u mreži! Izvinite, tko ste vi? Vi niste s planeta Orpa 1.»
«Molim? Kakav planet, što vi to pričate?! Ne bih rekao da je greška u mreži već ste vi stvarno pretjerali!»
«Izgleda da je došlo do greške u mreži! Nije mi jasno na što smo se to spojili?! Dal bi nam rekli u kojoj smo to mreži ili planetu?»

«To su već stare fore s vanzemaljcima, to je već otrcano. Znate vi dobro na kom smo planetu i postavite vašu pravu sliku inače iskopčavam računalo!»
«Vi mislite da se ja šalim? Jasno mi je sad. Pa pogledajte samo dvije stvari, rekli ste da vam računalo ne može raditi 'video čat' a sad radi i to s jako dobrom slikom i drugo, otvorite poklopac računala pa ćete vidjeti neke promjene!» odgovori mu oštrim tonom Pora.
Martin se malo zamisli:
«Stvarno radi mi video čat i to s slikom kakvu ni najbolja računala nemaju?! Ne znam na što misli pod ono 'neke promjene', ja to ionako ne razumijem.»
«Ako ste s tog drugog planeta kako se mi onda razumijemo?»
«Izgleda da je naše računalo prepoznalo vaš jezik i omogućilo da se razumijemo. No, jeste li sad bar malo manje skeptični?»
«Ne znam, sve je to još uvijek meni neobično. Što vam je to intergalaktička mreža? Ma to će biti neka VPN mreža, jeli tako? Nemojte mi reći da je to mreža koja spaja čitave galaksije?!»
«Da, ovih dana smo je puštali u rad. Izgleda da je u njoj još grešaka koje ćemo morati otkloniti, kao ova s vašim računalom.»

«Ja ili sanjam ili sam stvarno dobro preveslan pa mi je virtualna stvarnost udarila u glavu! Vi ste iz neke druge galaksije, planeta… Nije moguće! Kako, mislim zašto baš ja?!»
«Niti sanjate, niti… Što već ono znači?! Da, ja sam s planete Beres 5 koji nije u vašoj galaksiji. A zašto vi? Pa greškom, kako sam vam i rekla! Izgleda da se ova naša mreža uključila u vašu mrežu i sad mi pričamo.»
«Izvinite, ali ja još ne mogu vjerovati da je to istina! Znate kod nas je već bilo jako puno šala na taj račun pa smo jako oprezni.»
«Lako možete provjeriti. U vaše računalo su ugrađene komponente koje ne postoje kod vas i još dugo neće, koliko vidim. Kako ste rekli da se zove vaš planet?»
«Zemlja, u Sunčevom sustavu. Ne znam kako ga vi zovete, a i astronomija mi nije jača strana. Imate pravo, sutra ću otići u servis da vide što ste to 'dodali'.«
«Baš mi je drago da smo se upoznali! Vi ste nam, koliko vidim, jako slični po izgledu.»
«Izgleda, iako mi još nikad nismo vidjeli nikakvo biće koje potječe izvan našeg planeta! Znate nama i najmanja razlika izgleda velika.»

«Razumijem. Što vam je ono 'virtualna stvarnost', što to znači ?»
«Ah to! To je kad ste u interakciji s nekim ili nečim pa lutate područjima koja su čista projekcija uma. Takva se stvarnost događa samo u vašem umu a može se prenijeti i živjeti recimo i na računalnoj mreži. Tako bar, otprilike, to meni izgleda.»
«Zanimljivo! Zar um ionako ne generira slike i stvara svoju stvarnost i u 'stvarnosti'?»
«Ne znam, nisam vam ja psiholog, ili tako što, da bih na to mogao odgovoriti.»
«Ja sam stvarni lik, nisam samo kreacija vašeg uma izazvana podacima s računalne mreže ili kako bi vi rekli 'virtualni lik'!«
«Sad pričam i gledam stvarnu osobu koja se zove Pora i živi tamo negdje tisućama svjetlosnih godina daleko na planetu koji se zove Beres 5?«
«Točno, a ja gledam i pričam s Zemljarinom zvanim Martin, tamo negdje u galaksiji daleko od moje, a spojila nas je sasvim slučajno jedna greška na novoj intergalaktičkoj mreži. Što mislite kako će to zvučati mojim prijateljima kad im kažem? Mislit će da sam poludjela, radeći već 3 godine na tom projektu, i samo će se nasmijati. Izgleda da imamo sličan problem, kako bi vi rekli izazvan 'virtualnom stvarnošću'. A Problem je samo u tome što se to stvarno i događa, tj. dogodilo se.»

«Virtualna ili ne, baš mi je ugodna ova naša stvarnost i moram priznati zanimljiva!»
«Znate, ja ću sad morati prekinuti, šef će me kazniti ako budem trošila vrijeme. Možemo se čuti sutra, ako vam odgovora?»
«Naravno, baš mi je zanimljivo!»

Mislio se Martin dali da za to, što se dogodilo, ikome kaže. Nije bio siguran kako će na to reagirati njegovi prijatelji. Odlučio je da to prešuti prijateljima ali je sve odlučio ispričati svojoj djevojci.
Sutradan je nazvao svoju djevojku, još pod dojmom sinočnjih događaja, i reče:
«Marija dođi do mene, nešto zanimljivo ti moram ispričati!»
«Zar nije malo rano?! Znaš da danas imam više posla nego obično, ali dobro, probati ću pitati šefa da me pusti ranije.»

Martin je u međuvremenu prekopavao po mreži tražeći bio kakve podatke o bilo kakvim sličnim događajima.
Naravno ništa sličnog nije našao, ozbiljnog . Uglavnom su to bile šale i zezancija .
«Nevjerojatno, pa ništa ni sličnog nema. Možda ja ne znam to naći ili je ono jučer bila stvarno istina? Ne znam ni sam što se to događa, što da o tome mislim? Sve to djeluje super nestvarno, 'intergalaktička mreža'. Da to samo spomenem prijateljima cijeli bi me život zezali. Tko bi normalan u to povjerovao? Eh stvarno sam i ja čudan . Marija se razumije u računala puno više od mene, mogla bi ona pogledati te nove komponente.» mislio se Martin. Nikako nije mogao vjerovati u ono sinoć ali opet ni ne vjerovati.

Zazvonilo je zvono na ulaznim vratima i Martin se požurio otvoriti.
«Martine što je to toliko važno da sam morala izaći ranije s posla?» odmah s vrata upita ga Marija.
«Uđi u sobu pa ću ti pokazati, ne mogu tu na vratima o tome!»
«Martine što je to s tobom?! Nisi me valjda zato zvao da dođem ranije? Morat ćeš kod doktora na pregled!» kroz smijeh će mu Marija.
«Ah, pa ne misliš valjda da sam… Izvini, ali ja imam nešto jako važno da ti kažem!»
«A što to Martine, baš me zanima?»
«Ne znam kako da ti kažem … nešto mi se čudno sinoć desilo. Stvarno neobično i mislim da to samo tebi mogu reći.»
«Vidim da ti se nešto čudno desilo?! Da nisi nešto loše sanjao ili si opet počeo 'čatat'?»
«Pa ne, kako da ti kažem, zapravo da! Mislim, znaš, nisam ja tu ništa kriv, vidjet ćeš uostalom.»
«Slušaj me Martine, došla sam prije vremena s posla jer si me zamolio da ima nešto važno a ti, što ti radiš, pričaš mi tu kako si opet počeo čatat po mreži!! Reci mi što se to dogodilo?» bila je već jako ljuta Marija.

Martin joj spriča sve što mu se dogodilo protekle večeri.
«Misliš li da ću ja u to povjerovati?! Baš me zanima koja je to 'vanzemaljka' Pora?» reče Marija onako cinično.
«Ali kažem ti, to je bilo tako, i meni je to čudno!»
«Ovo tvoje računalo jedva prenosi glas a kamoli sliku. E moj Martine, opet si počeo po starom, što ćemo s tobom?»
«Što se to događa s njim? Do jučer je bilo sve uredu, toga se riješio ima već par godina i ne znam što mu je odjednom došlo. Ali kako se samo sjetio tih gluposti? Pa ne misli valjda da ću mu povjerovati u tako 'ludu' priču.» mislila se Marija pokušavši dokučiti uzrok Martinovog 'neobičnog' ponašanja.

«Otvori računalo pa ćeš vidjeti! Pora mi je rekla da su unutra instalirane neke nove komponente, nemoj me samo pitati kako!»
Marija ga je u čudu gledala, nije mogla vjerovati da je Martinu toliko loše.
«Znači ta je 'vanzemaljka' Pora bila sinoć tu do tebe?! Hmm, baš zanimljivo!»
«Ne, naravno da nije! To je instalirano… Ma ne znam kako, ali otvori računalo i vidi.»
«Da nije kao u onim SF serijama, 'teleportirano'?!« Marija se počne smijati , a što drugo. Otvorila je poklopce računala da pogleda te nove komponente.

«Eto, pogledaj sama, sigurno ćeš prepoznati nove komponente, ti se u to razumiješ.»
«Nove komponente?! Nemoj da tebi ugrade jednu novu komponentu u bolnici!! Ti si prolupao sto posto. Nema tu nikakvih novih komponenti! Martine ti si poludio, što je to s tobom?»
«Kako nema ništa?! Pa mora biti, daj pogledaj malo bolje!»
«Idem! Izvini, mom je strpljenju došao kraj. Ti zavađaj cure iz te tvoje 'virtualne stvarnosti', meni treba ozbiljan dečko. Šteta, a baš nam je dobro bilo krenulo, valjda ćeš se jednom toga glupiranja riješiti i tad će ti biti puno bolje.Odlazim!»
Marija je bila više utučena nego ljuta ali je mislila da je tako najbolje.
«Ali Marija, nisam ja ovisnik, to je nesporazum! Možda ti nisam ništa trebao reći, razmisli malo. Dobro, čut' ćemo se kasnije.«
Martin joj je pokušavo pojasniti stvari hodajući za njom prema izlazu stana.
Marija zastade na vratima stana, okrenu se, te mu reče:
«Nećemo se čuti kasnije, Martine! Gotovo je, mom je strpljenju došao kraj! Zar nisi mogao smislit neku bolju laž?» a zatim ode.

«Znao sam da ću pogriješiti, nisam joj to smio reći. Ali ona Pora je rekla da su unutra nove komponente. Joj, pa ja sam stvarno poludio, ima Marija pravo. Kako sam samo tako naivan, ono mora da je neka nova fora.
Moram to objasniti Mariji, ne smijem je izgubiti. Kako sam glup.» mislio se Martin.

Gledao je u računalo i mislima su mu prolazile ideje da uzme čekić i to staro računalo razbije u tisuću komada, da ga više ne vidi .
Odustao je od te nakane i izašao van. Šetao je gradom i razmišljao što bi bilo najbolje da učini.
Odlučio je da ipak vidi što je to bilo, da nema komponenti, sa osobom koja se predstavlja kao Pora.
Što da učini s Marijom i kako da joj pojasni da ono nije nikakva druga cura. Na ta pitanja nije znao odgovor.

Došlo je večer i Martin je uključio računalo. Sjetio se da provjeri dali radi 'video čat' kad ne razgovara s Porom. Pozvao je neke znance od ranije i računalo je sasvim normalno odradilo video prijenos, bez ikakvih problema.
To je zbunilo Martina ali i one s kojima je kontaktirao. Mislili su da je on kupio novo računalo pa da se malo šali s njima.

Odjednom je računalo prekinulo čat program te ga ponovo pokrenulo, zatim se čulo zvono.
«Izgleda da je Pora malo uranila ili me špijunira? Baš ću je pitati kako izgledaju te nove komponente, što na njima piše?»
«Dobro večer! Jeli se tako kaže?» upita ga Pora.
«Da, tako se kaže!»
«Ti si ljut na mene?! Što je bilo?»
«Kako što je bilo?! Rekla si da si ugradila nove komponente a kad mi je došla djevojka da pogleda što je to unutra, ono nema ništa! Toliko se naljutila na mene da me izgleda ostavila i rekla mi da sam lud.»
«Koliko sam primijetila ti si maloprije normalno koristio taj vaš 'video čat'?! Znači da su komponente unutra. Što ste vi to uopće htjeli vidjeti?»
«Što piše na tim komponentama, ima li kakav znak ili neki poseban oblik?»
«'Piše'?! Ne razumijem te baš najbolje, misliš na znakove ili što?»
«Znakove, oblik… Na što drugo?»
Martin ni sam nije bio siguran što on to zapravo treba pitati.
«Razumijem. Nekad davno su se komponente pridodavale u neku kao ploču. Već jako dugo vremena se to ne čini, komponenta se dodaje kao niz podataka! Ako gledaš kako ste vi, izgleda, radili nećeš ništa vidjeti, novi su se sklopovi materijalizirali u starim. Jeli ti sad jasnije?»
«Je! Da mi gotovo ništa od onog što si rekla nije jasno, ali je valjda tako?!»

«Ti mi izgledaš dobar… Dečko! Jeli se tako kaže? Baš šteta što te cura ostavila. To je izraz za ženku?»
«Naravno da je šteta! Da, cura je izraz ženku a dečko za mužjaka. Vi nemate dva spola, vaša vrsta?»
«Imamo! Mi smo kao i vi, izgleda. Malo sam provjerila jer vašu vrstu mi nismo sreli.»
«Teško da ćete nas i sresti tako brzo. Kako znate naš jezik, mislim to vaše računalo?»
«To je najvjerojatnije u bazi podataka s mreže. Nego čini mi se da si puno opušteniji nego sinoć?»
«A to! Izgleda da jesam. Sad kad me cura nogirala sad više nije važno.»
«'Nogirala', što je to? Računalo ne može prevesti!»
«To ti je kad te osoba koju voliš napusti, jeli ti sad jasnije?»
«Znači to je to. Sad možeš tražiti novu ženku?»
«Ja ne želim 'novu ženku', kako ti to kažeš, bila mi je dobra i ona koja je otišla.»
Martinu je nakon toga mu pobjegao smijeh.
«Jesam nešto krivo rekla? Pa ti si… Čekaj malo da vidim … hm … tu piše zaljubljen?»
«Valjda, ali zašto mi samo o njoj pričamo? Ne znam zašto bi to tebe trebalo zanimati?!»
«Samo istražujem vaše običaje. Izvini, ako ne želiš neću više o tome.»

»Istražuješ?! Kako je tamo kod vas, na vašem planetu i dali ti imaš dečka?»
«Od kada traje projekt nisam bila na mom planetu. Dečka sam imala ali znaš kako je, malo sam predugo od njega i eto veza nam se raspala.»
«Koliko ti je godina?»
«Čekaj da preračunam… Po vašim … mjerama 27! Jeli to previše ili premalo?»
«Mislim da je baš na mjeru!»
«Ti me pozivaš na … kako? Da vidim, čekaj … našla sam! Na spoj?« upita Pora uz osmijeh.
«Sad kad nemam curu, zašto da ne! Kako ćeš doći? Zar to nije malo predaleko?»
«Vidjeti ću kad ide prvi let za tvoj planet! Nadam se da neću puno zakasniti.»
«Ti mora da si zanimljiva osoba. Šteta što nisi malo bliže, imao bih s kim razgovarati.»
«Nije to baš toliko daleko. Moram prekinuti, šef će me izbacit s projekta.»
«Taj tvoj šef! Pa onda da te pozdravim.»
«Znači sutra u isto vrijeme?» reče Pora i isključi vezu.

Martin je, sutradan, pokušavao više puta popričati s Marijom ali je svaki put naišao na zid šutnje. Izgleda da mu Marija ovaj put neće lako oprostiti. Pogotovo kad je čula da je izgleda u nekoj vezi s drugom curom, pa makar na mreži.
Nije bilo druge već je morao pokušati da uživo vidi Mariju i porazgovara s njom, vjerojatno će ga saslušati. Tako je i napravio. Odlučio je sačekati Mariju u jednom kafiću preko puta ureda gdje je radila.
Sjedio je i čekao, a čekanju nikad kraja. Vrijeme kao da je stalo i namjerno se poigrava s njim. Sat kao da je usporio kazaljke, gotovo da stoji. Kad nekog čekaš, zapravo iščekuješ, vremenu kao da se poremeti ritam.
U kafić je ušla jedna cura i sjela za stol malo dalje od šanka. Martin ju je pogledao i pomislio:
«Da je barem to moja Marija. Danas kao da su odlučili raditi dvije smjene. Da je opet pokušam nazvati? Ne ću, opet ne bi ništa bilo. Valjda će uskoro završiti posao.»
Vrtio se Martin pogledavao na sat a zatim je naručio još jednu kavu. Tko zna, čini se da uz piće i vrijeme ide brže.
«Čuj Martine, jesi ti ćorav? Vidiš kako te ona cura gleda! Poznaš je odnekud?» upita ga konobar koji je tamo već duže radio a Martinu to nije prvi put da u tom kafiću čeka Mariju.
«Tko me gleda? Ah da, izvini, nešto sam se zamislio.»
«Vidim! Jeli opet neki problem s Marijom?»
«Nije, zapravo imamo neki sitni nesporazum.»
Martin i okrete se da vidi koja ga to cura gleda i pomisli:
«Čini mi se jako poznata, kao da je … ma nije i ja svašta povjerujem. Ne znam zašto se toliko upiljila u mene? Nemam ja vremena da takvim curama plaćam piće a i da me Marija vidi, tad tek ne bi imao nikakve šanse da joj objasnim nesporazum.»

Cura mu je mahnula rukom da dođe za stol no Martin se samo okrenuo prema šanku, nije htio da s takvuim curama ima posla, bar ne sad, a i nije došao zbog toga.

Uskoro je iz ureda izašla Marija i kad je vidjela Martina kako sjedi u kafiću i maše joj da dođe nije mogla a da ne ode da vidi što je. Ipak, drugi dan je malo lakše. Neki se stavovi malo smekšaju.
«Otkad si tu?» upita ga Marija.
«Možda pola sata ili nešto više. Čekam te da te vidim i da ti nešto objasnim.»
«Nemoj mi samo reći da ima veze s onim od jučer?»
«Pa znaš, ima. Malo ali… Da ima, ne malo!»
«Marija, jesi se danas jako umorila? Jeli te ovaj naš Martin previše muči?» upita je konobar dok joj je davao piće.
«Malo jesam, a Martin … mogao biti i bolji ali možda se popravi!»

«Martine, ona cura što je maloprije izašla, znaš ona što je onako zavodljivo gledala u tebe? Platila mi je piće i ostavila veliku napojnicu. Ne znam zašto?! Cura je i zgodna i ima love, možda još koji put svrati. Ah da, znaš kako je rekla da se zove?»
«Nemoj me zezati još i ti. Ne zanimaju me takve cure i nije me briga kako se zove!!»
«Kako hoćeš?! Samo mislim da to nije jedna od 'onih', ne. Ima neko neobično ime, nikad nisam čuo tako što?! Pora!»

Nastao je tajac. Martin je zurio u konobara i nije moga vjerovati onome što je čuo. Marija se također zamislila i ostala je gotovo blokirana.
«Kako si rekao da se zove?» upita Martin konobara kad se malo pribrao.
«Pora! Tako je rekla. Nego, što ste vas dvoje odjedanput zastali čim ste čuli njeno ime?! Vi je već odnekud poznate? Hmm, znao sam ja Martine da je ti odnekud znaš, sumnjiv si ti meni!»
«Skoro sam ti povjerovala! Znala sam da si pretjerao, ali baš toliko. Kako si mi samo tako što mogao učiniti, još si je i tu doveo!! Da me više nisi čekao i tražio me, sad je stvarno kraj!» Marija je, poprilično ljuta, otišla iz kafića.

Martin je sjedio zamišljen, sve to što se događalo gotovo da je izvan svake stvarnosti, čak i one virtualne. Čak i tamo se takve stvari teško događaju. Kako je to sve samo moguće? To mora da mu je netko dobro namjestio.
Više jednostavno nije imao hrabrosti da kaže bilo što, čak nije ni potrčao za Marijom. Nije ni pokušao da joj kaže kako je sve to … da, a što? Glupo, smiješno … što da joj kaže, pa više joj nema što reći sve bi djelovalo kao obična laž.
«Martine, znaš cure, već će to nju proći! Nego stvarno, otkud znaš onu, mislim, Poru?» upita ga konobar.
«Nisam baš siguran 'da će ju poći'! Poru?! A zašto misliš da je poznam?»
«Mene si našao zezati! Vidio sam kako si blokirao kad sam spomenuo njeno ime ali kako hoćeš, tvoja stvar. Čuj ako te Marija ne želi više ostaje ti bar ova, a i ne izgleda tako loše i ima novaca. Nije mi samo jasno što je to vidjela u tebi!»

Martin izašao iz kafića ali nije otišao kući. Lutao ulicama, razgledavao izloge i razmišljao kako se sve to baš njemu moralo dogoditi.
«Ma neću više uključivati ono smeće od računala, samo imam probleme i ništa više. Nije mi jasno otkud mi tolika mašta? Mene takve stvari baš previše i nisu zanimale, to o vanzemaljcima, ne znam, nisam pametan što da učinim? Ne samo da mi se priviđa u stanu za računalom, već mi se počelo priviđati i u kafiću i to pred drugim ljudima.»

Došao je kući kasno navečer, malo pripit. Vjerojatno je sve ono što se događalo pokušao riješiti kojom čašicom.
«Iako je već kasno mogao bih uključiti računalo. Baš me zanima dali će opet ona s 'intergalaktičke mreže' biti budna?» mislio se Martin a zatim se počeo smijati.
Uključio je računalo i na njegovo iznenađenje nije se pojavio čat program.
«Zanimljivo, izgleda da joj se spava ili je našla onog konobara pa sad s njim priča!» govorio je Martin sam sebi i stalno se smješkao.
Nakon kraćeg vremena na računalu se pojavio znak da je dobio poštu.
«To mora da je Marija! Znao sam da će me ona razumjeti, ono je samo nesporazum.»
Kad je otvorio poštu pisalo je: «Zašto mi se nisi javio danas u kafiću? Zanimljivo je na vašem planetu.»
«Zar opet?! Moram prodati to računalo, neću više takve gluposti čitati.»
Nakon petnaestak minuta isključio je računalo i otišao je spavati.

Drugi dan je našao kupca i prodao ono staro računalo.
«Napokon sam se i toga riješio. Samo da uspijem nekako Mariji sve to objasniti a možda je bolje da više to njoj ne spominjem, da, tako ću napraviti.» mislio se Martin.
Slijedećih dana pokušavao je stupiti u kontakt s Marijom. Preko telefona nije bilo uspjeha, opet je pokušao da je sačeka u kafiću međutim Marija nije htjela da dođe. Na ulici bi samo prošla pored njega, kao da ga nikad nije poznavala.
Nije bilo druge, ili je naći u uredu ili je potražiti kod roditelja gdje je stanovala.
Odlučio se za ured.
«Dobar dan! Ja sam Martin i trebao bih Mariju.» rekao je čuvaru pred vratima ureda.
«Pričekajte da vidim dali će vas primiti! Oni vam u ovo vrijeme imaju jako puno posla.» Čuvar pozva šefa ureda i prenese mu Martinovu želju.
«Marija mi je o tome pričala ali zaista mi je potrebna, vrlo je važno!»
«Šef mi je javio da gospođica Marija ne želi da vas primi!»
«To mora da je neka greška?! Možda joj on nije dobro prenio poruku?»
U to vrijeme je u ured ulazila Marijina kolegica, koja je poznavala Martina, te ga upita:
«Martine što ti radiš ovdje? Mora da je nešto jako važno!»
«Pa i je! Samo me ne puste unutra. Ne znam kako bih došao do Marije.»
Martin se nadao da bi mu Danijela mogla pomoći.
«Pustite ga na trenutak? Ja ga poznajem i biti će sve uredu.» upita Danijela čuvara.
Čuvar se malo mislio ali je ipak pustio, na nagovor Danijele, Martina u ured.

Kad je Marija vidjela Martina kako ide prema njoj ustala se i krenula prema njemu.
Kad su bili dovoljno blizu Marija je rekla:
»Idemo tu na hodnik, da čujem što si sad smislio!»
Izašavši na hodnik, otišli su par koraka dalje od čuvara, i Marija nastavi:
»Da čujem nove 'vijesti iz nesvijesti'?«
«Došao sam ti reći da sam prodao računalo i da je sve ono bilo samo nečija dobra šala, a što drugo! Izvini, ali stvarno ne znam kako da ti objasnim protekle događaje, zapravo ne znam ni sebi kako bih to objasnio.»
«Prodao si računalo?! Nije moguće! Ti, Martin, prodao računalo? To mora da je nešto stvarno posebno kad si to napravio?» uz smiješak će Marija.
«Da, pa i je posebno, ti si taj razlog, nema drugog!»
«Što sad? Trebala bih ti se baciti u zagrljaj i oprostit ti one tvoje fore s drugom curom?!»
«Ne naravno, iako … ne bi bilo loše! Eto, samo da znaš što sam učinio radi tebe. Pa ako želiš mogli bi opet… Zapravo, učini kako misliš da je najbolje. Neću ti više dosađivati, ako se predomisliš javi mi se!»
Nakon tih rječi, kao da mu je težak teret pao s leđa, pozdravio se s Marijom, koja je ostala zamišljena u hodniku, te otišao iz zgrade.

Navečer je sjedio i gledao TV kad je zazvonio mobitel. Martin je brzo zgrabio aparat i ni ne pogledavši broj startao razgovor i rekao:
»Marija ti si?»
«Martine, Martine, nisam se tome nadala! Gdje ti je ono računalo? Ovo malo će trebati malo više nadograditi.» začuo se poznat glas iz telefona.
Martin samo što se nije 'smrznuo' od iznenađenja. Takvome čemu se nikako nije nadao. Mislio je, ako proda računalo, da će se riješiti svega toga. Te Pore koja mu je samo zagorčala život.

«Ali kako si… Nije mi jasno?! To je samo običan mobitel!»
«Ova naša 'intergalaktička mreža' je zaista dobro dizajnirana. Uspjela sam nekako da ti aktiviram pristup mreži s tog tvog uređaja. Zašto se ti ne javljaš više?»
«Kako to misliš 'zašto'?! Zbog tebe imam samo probleme u mom stvarnom životu. Prestani više lupati gluposti o nekakvim 'intergalaktičkim mrežama' i što ja znam, da i pratit me po kafićima! U kojoj ulici živiš? Mora da si negdje jako blizu.»

«Pričekaj samo malo da ti uredim ovo malo računalo da se možemo vidjeti! Ne volim ovakav način komunikacije. Kad završi instalacija samo ga isključi pa ponovo uključi.»
«Ovo ti je dobar štos! Ti stvarno misliš da sam toliko lud da ti povjerujem kako će običan mobitel bez kamere odjednom raditi kao video telefon ?! Daj se više uozbilji i reci mi u kojoj ulici stanuješ?»
«Daj mi priliku, samo par sekundi, pa ćeš vidjeti! Sumnjam da bi ti išta značilo ime ulice u kojoj živim.»

Na mobitelu su se, kao i na starom računalu, počeli vrtjeti nekakvi čudni znakovi. Kad je bilo gotovo mobitel je počeo zujati. Martin nije imao druge nego isključit telefon. Malo se mislio, što to sve njemu treba i dali da ga uopće više uključi? Možda će biti najbolje da ga baci jer je to već zaista previše, ali… Uvijek ga je mučilo ono 'ali'. Što ako je to stvarno tako kako je Pora rekla. To je ipak morao provjeriti i ponovo je uključio mobitel.
Na zaslonu mobitela bila je slika Pore koja se smješkala a zatim rekla:
»Martine, jeli i dalje misliš da te 'zezam', kako bi ti to rekao?»
Martin je u čudu gledao na zaslon mobitela, zapravo gledao je Poru. Izgleda da još nije mogao vjerovati svojim očima. Previše se 'čuda' njemu dogodilo zadnjih dana.
«Ne mislim, ali nije mi još uvijek jasno kako to izvodiš, te trikove ?»
Martin nije želio prihvatit priču o nekoj 'intergalaktičkoj mreži'.
«Trikove?! Čekaj da vidim, to je … ali ja ne izvodim trikove i ne želim te varati, samo sam ti malo pomogla da možemo razgovarati! Nikad nisam vidjela nijednog pripadnika tvoje vrste i baš mi se činite zanimljivima, eto to je sve.»
Pora nije ni sama znala kako da Martina uvjeri da ono nije nikakav 'trik', nikakva 'zezancija' već nešto sasvim normalno kod njih.

«Eh sad, opet one SF gluposti? Pala si s Marsa i tako to, doletjela tko zna otkud… Da naravno da ću ti vjerovati, samo mi je još to trebalo! Lijepo te pitam gdje stanuješ, u kom djelu grada?»
«Možda sam pogriješila, nisam se trebala s tobom upustit u nikakav 'čat'! Dobro me je šef savjetovao, da izbjegavamo civilizacije koje nisu bar približno tehnološki dorasle našima, ali što ćeš, kad sam ja drugačija pa me je želja za istraživanjem dovela sad u takvu situaciju kakva je. Izvini što sam ti se javila! Sad ću deinstalirati iz tvog, kako ti kažeš 'mobitela', sve nadogradnje i biti će opet onakav kakav je i bio. Baš mi je žao što je tako ispalo i kako bi vi rekli, zbogom!«

Mobitel je počeo izbacivati na zaslonu neke čudne znakove i onda se sam ugasio. Kad ga je Martin ponovo uključio bio je to opet, onaj njegov, obični mobitel.
«Izgleda da je napokon igra gotova. Nadam se da više neće nitko izvoditi nikakve pokuse na mojim uređajima.» mislio se Martin.

Prolazili su dani a Martin nije ništa uspijevao riješiti s Marijom. Izgleda da si je našla i nekog novog dečka. Nakon jedno desetak dana nazvao ga je čovjek kojemu je prodao računalo. Bio je poprilično ljut i gotovo da se derao na Martina.
«Slušajte me, kako ste mi samo mogli uvaliti onako nešto, nije mi jasno!! Ni jednu jedinu komponentu u njega ne mogu ugraditi. Serviser je poludio a ja potrošio više novaca na sve to, bolje da sam uzeo najnovije računalo jeftinije bih prošao!»
«Prodao sam vam ispravno računalo i lijepo vam rekao da je to staro računalo, zato ste ga onako malo i platili!»
«Da ali niste rekli da se na njega ne može ništa instalirati! Serviser mi je rekao da je takvo računalo već netko donosio kod njega na popravak i da se nije dalo ništa učiniti! Misli da je bilo baš to računalo!!»
«Znate što, da se nas dva ne svađamo, donesite vi meni moje računalo ja ću vama vratiti novac, tako će biti najbolje!»
«Tako sam i mislio! Evo dolazim za petnaestak minuta. Vi ste kući?»
»Kući sam, slobodno dođite.»
Ponovo je Martin imao svoje staro računalo. Stavio ga je u kut sobe, nije mu ni palo napamet da ga ukopčava. Bilo mu je više dosta tih računala i svega toga.

Jedne večeri dok se vrtio po stanu, ne znajući što bi sam sa sobom od dosade, Martin se sjetio svog starog računala. Ponovo ga je namjestio na staro mjesto i uključio.
Nakon otprilike sat vremena, 'surfanja' po mreži, odjednom se pokrenuo onaj čudan čat program.
Opet je zvonilo zvono. Mislio što da učini, dali da ga starta ili ne?
«Stvarno zašto ga ne bih startao ionako me Marija napustila jer misli da sam je varao, zapravo da sam malo prolupao. Kad je već tako bar ću s nekim pričati, ionako je dosadno.»

Pokrenuo je start i na njegovo veliko iznenađenje na zaslonu nije bila Pora.
«Vi ste taj Martin, bar tako piše?» reče mu osoba s druge strane.
«Da ja sam! Tko ste sad vi, ako smijem znati?»
«Smijete, Porin šef, Onis!»
«Gdje je Pora, čudno da nje nema?»
«Pora je malo, zapravo previše, pretjerala i morali smo je udaljiti s projekta. Bila je sve više zaokupljena tom vašom zaostalom civilizacijom, ne znam samo zbog čega?!»
«Žao mi je zbog nje, ali taj vam je trik zaista dobar! Gotovo sam povjerovao da sam u vezi s nekom vrstom iz tko zna kojih svjetova. A kako to mislite 'zaostalom'?»
«Ne morate se ljutiti. Zaista ste greškom upali u našu intergalaktičku mrežu! Pora je znala da s civilizacijama kao što je vaša ne smije kontaktirati, eto vidite do čega je to dovelo? Sad je izbačena s projekta a vi ionako mislite da vas netko obmanjuje i 'zeza', kako je to ona meni ispričala na saslušanju. Sada ću ukloniti naše komponente koje je ona instalirala da ih netko ne bi zloupotrijebio. Izvinite, i zaboravite da ste ikad imali s nama kontakata!»
«Ionako kod nas nitko u to ne bi povjerovao. Imao sam samo problema zbog toga. Obećajte mi da ćete pozdraviti Poru? To je moja molba i zbogom!»
«Naravno, učinit ću to. Sad kreće deinstalacija i kako vi kažete, zbogom!»
Računalo se nakon kraćeg vremena vratilo u normalu.
Martin je sjedio još dugo na stolici i gledao u zaslon. Nije više znao jeli sve to bila virtualna stvarnost ili nešto sasvim drugo. Dali je bar na kratko bio dio nečega što generacije ljudi neće tako brzo iskusiti. Činilo mu se da je to sve ipak bila stvarnost, samo tko bi mu u to povjerovao? Ni on sam sebi nije mogao vjerovati, sve dok ga nisu uklonili s te intergalaktičke mreže.
Opet ima ono svoje staro računalo i ne mora se bojati nikakvog čata jer takvog programa ionako nema u njegovom računalu.
Marija je najbolji dokaz da je sve to bilo bar malo stvarno, ili možda… Tko bi ga znao? Bolje da ide spavati ionako je već dovoljno umoran.

------------------------------------------- KRAJ --------------------------------------------